| |
1.
Da li se protiv subjekta
privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom, koji se nalazi u
postupku restrukturiranja ili prodaje prekidaju postupci izvršenja u
smislu čl. 31. samostalnih članova Zakona o izmenama i dopunama
Zakona o privatizaciji?
Ukoliko se subjekt privatizacije nalazi u postupku restrukturiranja
postupci izvršenja se prekidaju ako su ispunjeni uslovi iz čl. 31.
Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, a ukoliko se
subjekt privatizacije nalazi u postupku prodaje metodom javne
aukcije ili tendera, postupci izvršenja se ne prekidaju".
(Odgovor na pitanje utvrđen na sednici Odeljenja za privredne sporove
Vrhovnog suda Srbije dana
7.11.2006. god.)
2.
Da li se može odrediti i sprovesti
izvršenje popisom i prodajom pokretnih ili nepokretnih stvari na
osnovu izvršne isprave kojom je obavezan stečajni dužnik da plati
zaradu radnicima koji su zadržani na radu po otvaranju stečajnog
postupka?
(Odgovor na pitanje utvrđen na
sednici Odeljenja za privredne sporove
Vrhovnog suda Srbije dana
26.12.2006. god.)
Radi naplate novčanih potraživanja, koja predstavljaju
troškove stečajnog postupka po odredbama Zakona o stečajnom
postupku, na osnovu izvršne isprave kojom raspolaže poverilac koji
nije stečajni, može se odrediti i sprovesti prinudno izvršenje u
izvršnom postupku, saglasno članu 73 Zakona o stečajnom postupku,
ali samo prenosom sredstava sa računa dužnika na račun poverioca,
jer su predmeti izvršenja po ostalim sredstvima izvršenja radi
naplate novčanog potraživanja izuzeti od izvršenja, kako to
proizlazi iz opštih odredbi Zakona o stečajnom postupku, kojima su
propisani cilj i osnovna načela ovog postupka, kao i delokrug rada i
ovlašćenja organa u postupku stečaja i način upravljanja imovinom
dužnika.
Ako je poverilac ovog potraživanja podneo
predlog za izvršenje drugim sredstvima izvršenja, navodeći
pojedinačno ili na opšti način (kao kod pokretnih stvari) stvari
koje predstavljaju predmete izvršenja, ne može se ni odrediti niti
sprovesti takvo izvršenje, pa takav predlog treba odbiti. U tom
slučaju radi se o sredstvu izvršenja koje je dozvoljeno po ZIP-u,
ali za koje ne postoje uslovi za određivanje izvršenja, jer nema
predmeta na kojima bi se ovim sredstvom isto moglo sprovesti, s
obzirom da su svi predmeti (pokretne i nepokretne stvari,
potraživanja, akcije, udeli) izuzeti od izvršenja izvan postupka
stečaja.
Ako su u predlogu predloženi i sredstvo
izvršenja prenosom sredstava sa računa dužnika na račun poverioca,
ali i druga sredstva izvršenja iz čl. 42 st. ZIP-a, izvršenje se
može delimično odrediti i sprovesti, a delimično će se predlog
odbiti u odnosu na ona sredstva za koja su predmeti isključeni od
izvršenja u izvršnom postupku.
1. Da li se nad preduzećem koje je po
Odluci Vlade Republike Srbije u postupku restrukturiranja može
pokrenuti i voditi stečajni postupak.
Odgovor:
Restrukturiranje u postupku privatizacije
predstavlja promene koje se odnose na subjekt privatizacije i
njegova zavisna preduzeća, koje omogućavaju prodaju njegovog
kapitala ili imovine, prema članu 19 st. 2 Zakona o izmenama i
dopunama Zakona o privatizaciji. Postupak restrukturiranja započinje
donošenjem Odluke o restrukturiranju od strane Agencije za
privatizaciju. Državni poverioci su dužni da pismeno prijave svoja
potraživanja, dospela do 31.12.2004. godine, u roku od 15 dana od
dana objavljivanja odluke o restrukturiranju, radi otpusta duga i
namirenja svojih potraživanja iz sredstava ostvarenih od prodaje
kapitala ili imovine subjekta privatizacije, što mogu učiniti i
ostali poverioci, u skladu sa čl. 20, čl. 20a st. 1 i čl. 20g Zakona.
Sledeća faza je izrada programa restrukturiranja, koji se smatra
donetim kada Agencija donese odluku o prihvatanju programa
restrukturiranja, shodno čl.23 st.8 Zakona. Sadržina programa
restrukturiranja je regulisana citiranim odredbama čl. 23. st. 1.
Zakona i čl. 13. st. 1 Uredbe o postupku i načinu restrukturiranja
subjekata privatizacije, prema kojima program restrukturiranja
sadrži i način otplate dugova subjekta restrukturiranja, pa istim
može biti predviđeno i odlaganje izmirenja obaveza. Doneti program
restrukturiranja ima snagu izvršne isprave i smatra se ugovorom
kojim se utvrđuje visina i način izmirivanja potraživanja poverilaca
koja su u njemu utvrđena, a ako se po donošenju programa
restrukturiranja protiv subjekta privatizacije pokrene postupak pred
nadležnim organom, isti je dužan da, u slučaju kada je potraživanje
osnovano, obaveže subjekt privatizacije na isplatu potraživanja na
način predviđen programom restrukturiranja, prema čl.23a Zakona.
Znači, postupak restrukturiranja može da se
podeli u dve glavne faze i to na deo postupka od donošenja odluke o
restrukturiranju do donošenja odluke o prihvatanju programa
restrukturiranja i sam postupak restrukturiranja po prihvaćenom
programu.
Nakon donošenja odluke o restrukturiranju i
prijave svojih potraživanja, državni i ostali poverioci, koji su
prijavili svoja potraživanja dospela do 31.12.2004. godine radi
otpusta duga, više ne mogu prijavljena potraživanja realizovati
prema subjektu restrukturiranja u toku postupka restrukturiranja i
privatizacije, do momenta prodaje kapitala ili imovine, kada
potraživanja namiruju iz ostvarene prodajne cene, ili do momenta
obustave postupka restrukturiranja ili neuspele prodaje kapitala ili
imovine. Zato, u toku tog postupka, označeni poverioci nisu
ovlašćeni predlagači za pokretanje stečajnog postupka, odnosno ne
spadaju u krug lica ovlašćenih za podnošenje predloga za pokretanje
stečajnog postupka po članu 40 Zakona o stečajnom postupku.
Iz citiranih odredbi Zakona o izmenama i
dopunama Zakona o privatizaciji i Uredbe o postupku i načinu
restrukturiranja subjekata privatizacije proizlazi i da se sve
obaveze subjekta restrukturiranja kao dužnika prema njegovim
poveriocima izmiruju na način predviđen programom restrukturiranja,
koji po Zakonu predstavlja ugovor između dužnika i poverilaca o
načinu otplate – izmirenja dospelih obaveza dužnika poveriocima, što
ima pravnu prirodu ugovora o reprogramu duga, kada je programom
predviđeno da se pomera i rok dospeća obaveza dužnika. U takvom
slučaju nema nesposobnosti za plaćanje na strani subjekta
restrukturiranja u toku postupka restrukturiranja, jer nema dospelih
obaveza za plaćanje, ni insolventnosti dužnika, pa ne postoji
stečajni razlog za sprovođenje bankrotstva nad takvim subjektom,
predviđen odredbama čl.2 i čl.3 Zakona o stečajnom postupku. Zato će
u iznetoj situaciji, po podnetom predlogu za pokretanje stečajnog
postupka, stečajno veće doneti odluku kojom će odbiti takav predlog,
usled nepostojanja stečajnog razloga, u postupku i na način
regulisan odredbama čl.54 i čl.55 Zakona o stečajnom postupku.
U svim ostalim situacijama stečajno veće će
ceniti ispunjenost uslova za pokretanje stečajnog postupka, shodno
odredbama Zakona o stečajnom postupku i sadržini donetog programa
restrukturiranja.
4. Povraćaj depozita
na ime učešća na javnoj aukciji i sticanja bez osnova
U nespornoj situaciji kada je kupac za učešće na
aukcijskoj prodaji subjekta platio depozit za učešće na aukcijskoj
prodaji i postao najpovoljniji ponuđač, ali pre zaključenja ugovora
odustao od kupovine subjekta privatizacije,nakon odluke Ustavnog
suda RS kojom su proglašene protivne ustavu odredbe Uredbe o prodaji
kapitala i imovine javnom aukcijom čl. 37 i 37a (''Službeni glasnik
RS'', br. 45/01, 45/02 i 19/03) objavljene 29.05.2004.
nema zakonskog osnova da Agencija kao prodavac zadrži uplaćeni
depozit najpovoljnijeg ponuđača jer je osnov zadržavanja depozita
utvrđen u citiranoj odredbi otpao, pa se imaju primeniti odredbe čl.
210. i 214. ZOO-a vezane za sticanje bez osnova.
Iz obrazloženja
Iz sadržine spisa predmeta proizilazi da je dana
10.09.2003. tužioc podneo tužbu protiv tuženog radi naknade štete
pozivajući se na odredbu čl. 37. st. 2 Uredbe o prodaji kapitala i
imovine javnom aukcijom, navodeći da je tuženi kao učesnik
učestvovao na aukciji subjekta privatizacije iz T. dana 15.07.2003.
i na održanoj aukciji je proglašen za kupca 70% društvenog kapitala
subjekta privatizacije za izlicitiranu cenu od 76.000.000,00 dinara,
pa kako se nije odazvao pozivu tužioca da pristupi zaključenju
prodajnog ugovora po pozivu tužioca 18.07.2003. godine, niti je
uplatio prvu ratu, to ga tužilac shodno citiranoj odredbi tereti za
naknadu štete u visini od 30% prodajne cene što iznosi 22.800.000,00
din. pa predlaže da ga sud obaveže na isplatu tog iznosa. U odgovoru
na tužbu od 14.11.2003. osporio tužbeni zahtev pozivajući se da se
prijavio na zakazanu aukciju subjekta privatizacije 15.07.2003.god.a
da je sedam dana ranije kupio aukcijsku dokumentaciju i uplatio
depozit za učešće na javnoj aukciji 07.07.2003. u iznosu od
1.164.000,00 din. i na održanoj aukciji ponudio najveću cenu pa je
stoga proglašen kupcem kapitala subjekta privatizacije, međutim u
aukcijskoj dokumentaciji prodavac nije naveo najvažniji podatak da
je protiv subjekta privatizacije pokrenut stečajni postupak
19.06.2003., kao ni podatke o stvarnom stanju dugovanja i
potraživanja subjekta privatizacije, pa kako iz tog razloga nije
bilo osnova za sprovođenje aukcije nad subjektom privatizacije nad
kojim je pokrenut postupak stečaja,tuženi smatra da je postupak
aukcije bio nezakonit, pa shodno čl.41.st.3 citirane Uredbe smatra
da su se stekli uslovi za povraćaj uplaćenog depozita za učešće u
aukciji i podnosi protivtužbu za obavezivanje tužioca-protivtuženog
da mu isplati 1.166.492,00 din. sa zakonskom zateznom kamatom od
dana uplate 07.07.2003. i troškova postupka, a da se tužbeni zahtev
odbije kao neosnovan. Svojim podneskom od 10.03.2005. godine
tužilac-protivtuženi je povukao tužbu, ali je ostao kod osporavanja
protivtužbe kao neosnovane jer tuženi kao proglašeni kupac nije
pristupio zaključenju ugovora niti isplatio kupoprodajnu cenu zbog
čega je shodno čl. 37a. citirane Uredbe izgubio pravo na povraćaj
depozita. Na činjenično stanje koje nije sporno prvostepeni sud je
pravilno primenivši odredbu člana 210 ZOO-a našao da nema zakonskog
osnova da tužilac zadrži uplaćeni depozit tuženog jer je osnov
zadržavanja depozita utvrđen u odredbi člana 37 citirane Uredbe u
međuvremenu otpao,jer je Ustavni sud svojom odlukom objavljenom
29.05.2004. godine utvrdio da su odredbe čl.37 i 37a u suprotnosti
sa Ustavom i Zakonom, zbog čega je otpao zakonski osnov za
zadržavanje uplaćenog depozita od strane Agencije za privatizaciju,
s obzirom da ne postoji ni jedan drugi zakonski ili ugovorni osnov
za zadržavanje uplaćenog depozita za učešće na javnoj aukciji, niti
je učesnik na aukciji na bilo koji način bio upoznat da u slučaju
nepristupanju zaključenju kupoprodajnog ugovora kod najbolje date
ponude gubi pravo na povraćaj depozita. Pozivanje žalioca da je
nakon objavljivanja Odluke ustavnog suda u zakonskom roku
26.08.2004. godine izvršio izmenu Uredbe i čl. 36a propisao da kupac
gubi pravo na povraćaj depozita, pa da je u istoj odredbi osnov za
zadržavanje depozita, je neosnovano, jer je čl.121 st.1 Ustava RS
isključena je retroaktivna primena zakona, a u konkretnom slučaju
nisu se stekli uslovi iz čl. 121 st. 2 Ustava o retroaktivnoj
primeni izmenjene odredbe čl. 36a Uredbe. Nadalje, neosnovano je
pozivanje žalioca,da iz same prirode depozita određene članovima
Zakona o privatizaciji i citirane Uredbe proizilazi da se uplaćeni
depozit najpovoljnijeg kupca u slučaju odustanka od zaključenja
ugovora zadržava, jer osnov zadržavanja depozita mora da bude u
izričitoj zakonskoj odredbi ili postignutoj saglasnosti volja.
Međutim, u pogledu primenjene odredbe čl.214 ZOO-a
prvostepeni sud je u pogledu vraćanja stečenog bez osnova, pogrešno
primenio citiranu normu. U konkretnom slučaju tužioc je povraćaj
depozita tražio sa z.z.k.počev od dana uplate istog do isplate, a u
ožalbenoj presudi zateznu zakonsku kamatu je sud dosudio od
podnošenja protivtužbe, zanemarujući sadržinu citirane odredbe,prema
kojoj je za obim vraćanja bitan elemenat trenutak kada dužnik
postaje nesavestan, a u ovom slučaju to je trenutak donošenja odluke
Ustavnog suda pa je u tom pravcu preinačena drugostepena odluka.
(Iz rešenja Višeg trgovinskog suda od 16.1.2006.
godine)
|
|
