6. Postavljanje privremenog zastupnika po službenoj dužnosti

(čl. 79. Zakona o parničnom postupku)

             Sud odlučuje na osnovu predloga i zahteva stranaka, pa će i privremenog zastupnika postaviti stranci  kada su za to ispunjeni zakonski uslovi na predlog protivne strane, na kojoj je i obaveza predujmljivanja troškova koji su za to neophodni.

 Iz obrazloženja

            Prvostepenim rešenjem pod gore navedenim brojem odbačena je tužba tužioca.

            Prema stanju u spisima tužilac je podneo tužbu radi regresa odnosno isplate iznosa od 49.883,00 dinara sa sporednostima, protiv tuženog M. G. U tužbi je označio adresu tuženog Z, ul. Z. br. 2a. Prema izveštaju pošte od 08.09.2005. godine tuženi M. G. je odseljen sa navedene adrese. Prvostepeni sud  je naložio tužiocu da dostavi tačnu adresu tuženog, a na predlog tužioca odredio je i zastoj postupka do prijema obaveštenja od strane tužioca o tačnoj adresi, najduže 30 dana, pa kako je tužilac u podnesku od 23.11.2005. godine ponovo označio istu adresu B, to je prvostepeni sud pravilno tužbu tužioca odbacio, jer ista ne sadrži sve ono što je potrebno da bi se po njoj moglo postupiti  u smislu čl. 100. Zakona o parničnom postupku, a adresa tuženog je u svakom slučaju podatak čiji nedostatak onemogućava dalje postupanje suda u ovom predmetu.

            Neosnovani su žalbeni navodi da se radi o novoj adresi u odnosu na adresu označenu u tužbi, imajući u vidu da iz službene beleške prvostepenog suda sledi  da na teritoriji B. postoji ul. Z. samo na teritoriji Opštine Z, odnosno da ne postoji ulica sa istim nazivom i na teritoriji Opštine Z. i na teritoriji bilo koje druge beogradske opštine. Iz toga sledi da je tužilac postupajući po nalogu suda dostavio istu onu adresu na kojoj je dostavljanje bilo neuspešno, jer je tuženi odseljen, iz čega sledi da tužba ne sadrži ovaj podatak koji je nužan za dalje postupanje u predmetu.

            Neosnovani su žalbeni navodi tužioca da je obaveza prvostepenog suda  da postupi u smislu čl. 79. Zakona o parničnom postupku, i sam postavi privremenog zastupnika, jer sud odlučuje na osnovu predloga i zahteva stranaka, a stranke su dužne da iznesu sve činjenice na kojima ove zahteve i predloge zasnivaju, pa i da predlože dokaze kojima  se one utvrđuju, kako to proizlazi iz čl. 3. i 7. Zakona o parničnom postupku, i uopšte iz suštine novog Zakona o parničnom postupku. Ovo posebno stoga što postavljanje privremenog zastupnika podrazumeva i ispunjenost zakonom predviđenih uslova, kao i predujmljivanje troškova koji su u tom smislu neophodni.

(Rešenje Višeg trgovinskog suda  Pž. br. 2050/06 od 09.11.2006. godine)

 10. Urednost tužbe kada je vrednost predmeta spora označena u stranoj valuti

(čl. 187. u vezi sa čl. 103. ZPP)

 Tužba tužioca nije neuredna zbog označenja vrednosti predmeta spora u stranoj valuti u dinarskoj protivvrednosti, jer je zvanični kurs NBS za tu stranu valutu opštepoznata činjenica za određenje vrednosti predmeta spora.

 Iz obrazloženja

               Prvostepenim rešenjem odbačena je tužba tužioca kojom je zahtevao da  sud obaveže tuženog da plati tužiocu iznos od 9.531,48 EURA sa kamatom po eskontnoj stopi Evropske centralne banke od 16.1.2006. godine do isplate, a sve u dinarskoj protivvrednosti po kursu na dan isplate. 

            Članom 187. stav 1. ZPP, propisano je da tužba mora da sadrži određen zahtev u pogledu glavne stvari i sporednih traženja, činjenice na kojima tužilac zasniva zahtev, dokaze kojima se utvrđuju ove činjenice, vrednost predmeta spora i druge podatke koje mora imati svaki podnesak. Takođe, stavom 3. istog člana propisano je da kad nadležnost i sastav suda ili pravo na izjavljivanje revizije zavisi od vrednosti predmeta spora, a predmet tužbenog zahteva nije novčani iznos, tužilac je dužan da u tužbi naznači vrednost predmeta spora. U konkretnom slučaju stranke su ugovorile plaćanje obaveze u stranoj valuti plativoj u dinarima prema zvaničnom kursu na dan uplate, u skladu sa odredbom člana 395. ZOO koja propisuje da ako novčana obaveza glasi na plaćanje u nekoj stranoj valuti, njeno ispunjenje se može zahtevati samo u domaćem novcu prema kursu koji je važio u trenutku nastanka obaveze. Iz iznetog proizlazi da je tužilac opredelio vrednost predmeta spora i da je podnesak razumljiv, odnosno da sadrži sve što je potrebno da bi prvostepeni sud po istom mogao postupati. Kako se iznos obaveze u stranoj valuti obračunava u dinarskoj protivvrednosti po zvaničnom kursu banke na dan isplate, to visinu obaveze u dinarskoj protivvrednosti ne utvrđuje prvostepeni sud, već isti predstavlja opšte poznatu činjenicu.

(Iz rešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. 1921/06 od 20.4.2006. godine)

 14. Dostavljanje kada je stranka u toku postupka promenila adresu

(čl. 139. ZPP)

            Tuženom, koji je u toku parnice promenio adresu i o tome nije obavestio sud, dostavljanje se vrši u skladu sa čl. 139. st. 2. Zakona o parničnom postupku, bez naloga tužiocu za naknadno uređenje tužbe u pogledu označenja adrese sedišta tuženog.

Iz obrazloženja

S obzirom da je, prema napomeni dostavljača, tuženi odseljen sa adrese iz tužbe, na koju adresu je primio prethodna pismena suda, to je  prema čl. 139 stav 1 Zakona o parničnom postupku, tuženi bio dužan da obavesti sud o promeni adrese. Prema stavu 2 citiranog člana, ako stranka ili zakonski zastupnik stranke to ne učini, sud će odrediti da se sva dalja dostavljanja u parnici za tu stranku vrše stavljanjem pismena na oglasnu tablu suda. Prvostepeni sud je zato bio dužan da u toj situaciji, uz takvu napomenu dostavljača, izvrši dostavljanje na način regulisan citiranim odredbama čl. 139 stav 2 Zakona o parničnom postupku, a ne da daje nalog punomoćniku tužioca za uređenje tužbe, s pozivom na čl. 100 Zakona o parničnom postupku, jer je tužba u momentu podnošenja bila uredna.

(Iz rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 5153/06 od 13.7.2006. godine)

 16. Pravni interes za podnošenje tužbe za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa u preduzeću nad kojim je nakon donošenja rešenja otvoren postupak stečaja

             Bivši radnik ima pravni interes da podnese tužbu kojom traži poništaj odluke poslodavca kojom mu je prestao radni odnos i kada je nad poslodavcem pokrenut stečaj, jer je to prethodno pitanje po zahtevu za naknadu neisplaćenih zarada za period udaljenja sa rada.

 Iz obrazloženja

             U situaciji postojanja radno-pravnog spora vezanog za poništenje odluke organa upravljanja o prestanku radnog odnosa, u situaciji otvaranja stečaja nad poslodavcem, zaposleni ima pravo da podnese tužbu kojom će tražiti poništaj odluke organa upravljanja o prestanku radnog odnosa, za podnošenje takve tužbe ima pravni interes, jer se to pojavljuje kao prethodno pitanje. Bivši zaposleni u stečajnom postupku može prijaviti svoje novčano potraživanje vezano za isplatu neisplaćene zarade od datuma neosnovanog prestanka radnog odnosa kod poslodavca do datuma otvaranja stečaja nad poslodavcem. Nakon osporavanja takvog potraživanja od strane stečajnog upravnika, isti bi stekao uslove da traži nastavak pokrenutog radnog spora, pri čemu se odluka po zahtevu za poništenje odluke organa upravljanja o prestanku radnog odnosa pojavljuje kao prethodno pitanje za utvrđenje potraživanja prema stečajnom dužniku po osnovu neisplaćene zarade zaposlenom, kome je odlukom poslodavca prestao radni odnos protivno njegovoj volji.

(Iz rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 10613/05 od 5.4.2006. godine)

 17. Odnos kondemnatornog i deklaratornog zahteva

            Tužba sa kondemnatornim zahtevom uvek u sebi sadrži i zahtev za utvrđenje postojanja obaveze.

 Iz obrazloženja

             Nije pravilna odluka prvostepenog suda ni u stavu II izreke pobijanog rešenja. Kada se postavi pitanje odnosa između tužbe iz čl. 127. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji, (odnosno čl. 96. Zakona o stečajnom postupku) i kondemnatorne tužbe po kojoj je prekinut započeti parnični postupak, tada treba postupiti na sledeći način:

            Tužba sa kondemnatornim tužbenim zahtevima u sebi uvek sadrži i zahtev za utvrđenje postojanja obaveze. Kada je postupak po tužbi sa kondemnatornim tužbenim zahtevom prekinut zbog otvaranja stečaja nad tuženim, a tužiočevo potraživanje u stečaju bude osporeno, poverilac utvrđenje osporenog potraživanja mora ostvariti tako što će predložiti nastavak prekinutog parničnog postupka u odnosu na deo tužbenog zahteva za utvrđenje potraživanja. Ukoliko tužilac predloži nastavak postupka koji je u prekidu, ali ne odustane od kondemnatornog zahteva, odnosno od zahteva za obavezivanje tuženog od neizvršenja određene obaveze, sud će (nakon što utvrdi da su ispunjeni uslovi za nastavak postupka) u nastavljenom postupku meritorno odlučiti o delu tužbenog zahteva koji se odnosi na utvrđenje postojanja potraživanja, a odbaciće tužbu u delu tužbenog zahteva kojim je traženo obavezivanje tuženog.

 (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 10613/05 od 5.4.2006. godine)

 9. Uređenje predloga za izvršenje na osnovu verodostojne isprave

(član 349. u vezi člana 354. Zakona o izvršnom postupku)

            Nezavisno od toga što označavanje drugog pravnog lica kao izvršnog dužnika umesto postojećeg pravnog lica označenog u predlogu i rešenju, ne predstavlja uređenje predloga, već promenu dužnika, posle donošenja rešenja o izvršenju na osnovu verodostojne isprave i njegove pravnosnažnosti, ne može se urediti predlog za izvršenje, jer je o istom već doneta pravnosnažna odluka.

 Iz obrazloženja

          Neosnovani su žalbeni navodi izvršnog poverioca da se  u ovoj fazi postupka, nakon donošenja rešenja o izvršenju na osnovu verodostojne isprave i nakon njegove pravnosnažnosti jer izvršni dužnik nije izjavio prigovor, može urediti predlog za izvršenje tako  što će se kao izvršni dužnik označiti ORK  ''C. Z'' iz B. Kao što se nakon donošenja presude o tužbenom zahtevu podnete tužbe, tužba više ne može uređivati, tako se ni predlog za izvršenje više ne može urediti kada je ovom predlogu odlučeno i kada je doneto rešenje o izvršenju na osnovu takvog predloga. Uostalom pod uređenjem se mogu smatrati samo ispravke u pogledu tačnog naziva stranke koja je netačno označena i koja tako netačno označena ne postoji. Kada se, međutim,  umesto postojećeg pravnog lica, koje je u predlogu bilo označeno kao izvršni dužnik, kao izvršni dužnik  označava  drugo lice, navedeno se nikako ne može smatrati uređenjem, već promenom izvršnog dužnika, stranke, koja u ovoj fazi postupka nije moguća. U ovoj fazi postupka samo se može  tražiti  ispravka tog rešenja u pogledu pogreški u imenima i brojevima i drugih očiglednih pogreški koje su nastale u pisanju i računanju, a shodnom primenom čl. 349 u vezi čl. 354 Zakona o parničnom postupku, jer se ove ispravke mogu tražiti u svako doba, pa dakle i nakon pravnosnažnosti rešenja o izvršenju.

(Iz rešenja Višeg trgovinskog suda Iž. 425/06 od 22.3.2006. godine)