| |
1. Zatezna kamata po stopi iz
Zakona o visini stope zatezne kamate i valutna
klauzula
(čl. 15. ZOO)
Poveriocu na glavni dug ne pripada
kumulativno pravo na kursnu razliku prema ugovorenoj valutnoj
klauzuli i na zateznu kamatu po stopi iz Zakona o visini stope
zatezne kamate, jer je to protivno načelu ekvivalentnosti davanja
sadržanog u članu 15. Zakona o obligacionim odnosima.
Iz obrazloženja
Pobijanom presudom u stavu I
izreke obavezan je tuženi da tužiocu plati
9.000.000,00 dinara sa kamatom po Zakonu o visini stope zatezne
kamate počev od 1.04.2003 godine do isplate, sa kursnim razlikama po
kupovnom kursu K. banke AD B. počev od 1.4.2003 godine na dinarsku
protivvrednost EUR 142.176,95 do dana isplate, iznos od 37.526,95
dinara sa kamatom po Zakonu o visini stope zatezne kamate počev od
1.4.2003. godine do isplate i iznos od 1.044.582,40 dinara sa
kamatom po Zakonu o visini stope zatezne kamate počev od 21.7.2003.
godine do isplate, sa kursnim razlikama po prodajnom kursu NBS počev
od 21.7.2003. godine na dinarsku protivvrednost EUR 16.000,00 do
dana isplate.
Pravilno je prvostepeni sud na osnovu izvedenih
dokaza utvrdio da su stranke dana 13.2.2003. godine zaključile
ugovor o kratkoročnom kreditu po kome je tuženom odobren kredit u
iznosu od 9.000.000,00 dinara – dinarska protivvrednost od
144.506,81 EUR-a sa kamatnom stopom od 7,5% na godišnjem nivou i
rokom vraćanja od 12 meseci od dana puštanja kredita u tečaj, da je
tužilac tuženom kreditna sredstva uplatio 11.3.2003. godine.
Nesporno je da se tuženi odredbama čl. 7 ugovora o kratkoročnom
kreditu obavezao da će tužiocu isplatiti kursnu razliku po kupovnom
kursu tužioca.
Pravilno je prvostepeni sud utvrdio i to da je
tužilac na zahtev tuženog izdao dinarsku garanciju br. 6046-5-04993
od 6.3.2003. godine za uredno vraćanje kredita za kupovinu motornog
vozila. Po ugovoru o izdavanju garancije za uredno vraćanje kredita
izdata je bankarska garancija na iznos od 1.347.712,00 dinara što
predstavlja dinarsku protivvrednost od 21.116,40 EUR na dan
6.3.2003 godine, sa rokom važnosti od 10.1.2004 godine. Tuženi
korisniku garancije nije izmirio obaveze po ugovoru o kreditu, pa je
zbog toga korisnik garancije pismenim putem tražio od tužioca da mu
isplati garantovanu sumu, što je tužilac i učinio dana 21.7.2003
godine uplatom iznosa od 1.044.582,40 dinara na tekući račun
korisnika garancije. Nesporno je da su stranke članom 1 ugovora o
izdavanju garancije za uredno vraćanje kredita ugovorile da tužilac
ima pravo na isplatu kursnih razlika po kupovnom kursu NBS.
Deo tužbenog zahteva u iznosu od 37.526,95
dinara, predstavlja obračunatu ugovornu kamatu za period od
11.3.2003. do 31.3.2003. godine. Tuženi ovo nije osporio.
Na ovako utvrđeno činjenično stanje pravilno je
prvostepeni sud primenio materijalno pravo i to odredbe čl. 1065. i
čl. 1087. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, kada je obavezao
tuženog da tužiocu isplati 9.000.000,00 dinara sa zateznom kamatom
po Zakonu o visini stope zatezne kamate počev od 12.3.2004 godine do
isplate, 37.526,95 dinara sa kamatom po Zakonu o visini stope
zatezne kamate počev od 1.4.2003 godine do isplate, i iznosa od
1.044.582,40 dinara sa kamatom po Zakonu o visini stope zatezne
kamate počev od 21.7.2003 godine pa do isplate.
Međutim, osnovani su navodi žalbe tuženog da je
pobijana presuda doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava u
delu koji se odnosi na kursne razlike na dinarsku protivvrednost EUR-a.
Stranke su ugovorom o kreditu i ugovorom o
izdavanju bankarske garancije predvidele i primenu valutne klauzule,
što je dozvoljeno. Međutim, tužilac je u ovom sporu pre svega tražio
da se tuženi obaveže da mu isplati na glavni dug zateznu kamatu po
stopi iz Zakona o visini stope zatezne kamate. Pošto stopa zatezne
kamate određena zakonom sadrži u sebi rast cena na malo i fiksnu
mesečnu stopu, koja sada iznosi 0,5% mesečno, a obračun se vrši
množenjem fiksne mesečne stope sa iznosom glavnog duga uvećanog za
mesečnu stopu rasta cena na malo primenom komforne metode, to znači
da se kamata iz meseca u mesec računa na osnovicu uvećanu za kamatu
iz prethodnog meseca, usled čega ona može višestruko preći iznos
glavnog duga, narušava se jedno od osnovnih načela Zakona o
obligacionim odnosima sadržano u čl. 15 načelo ekvivalentnosti
uzajamnih davanja ugovornih strana. Dalje, obračunom stope rasta
cena na malo na iznos dinarskog duga obezbeđuje se očuvanje stvarne
vrednosti glavnog duga, što se čini i primenom valutne klauzule, pa
dosuđivanje zatezne kamate po stopi iz Zakona o visini stope zatezne
kamate i kursne razlike na dinarsku protivvrednost EUR-a na dan
isplate za isti period za koji se dosuđuje i zatezna kamata,
predstavlja dvostruku valorizaciju, što je takođe protivno načelu
ekvivalentnosti uzajamnih davanja na štetu tuženog kao dužnika. Zato
ovaj sud nalazi da tužilac u smislu rečenih propisa nema pravo na
isplatu kursne razlike, imajući pri tom u vidu da se pre svega
opredelio za isplatu zatezne kamate po stopi iz Zakona o visini
stope zatezne kamate. Da je tužilac tražio samo isplatu dinarske
protivvrednosti navedene količine EUR-a na dan isplate, tužiocu bi
pripala zatezna kamata po domicilnoj odnosno stopi Centralne
evropske banke ili po ugovorenoj stopi od 7,5% godišnje na deo
potraživanja po osnovu ugovora o kreditu. Očigledno da tužiocu više
odgovara kamata po Zakonu o visini stope zatezne kamate s obzirom da
se ona obračunava konformnom metodom, kojom se dobija daleko veća
suma nego kada se kamata obračunava primenom prostog interesnog
računa. Stranke su ugovorom o kreditu predvidele da tužilac može
naplaćivati na dospele obaveze zateznu kamatu po stopi iz Zakona o
visini stope zatezne kamate, a ukoliko je ugovorena kamatna stopa
viša od zakonske zatezne kamate tuženi je saglasan da tužilac vrši
obračun i zahtev na naplatu po ugovorenoj kamatnoj stopi (čl. 9.).
Dakle, ugovorom je predviđeno pravo tužioca da bira da li će u
slučaju docnje tuženog tražiti od tuženog zateznu kamatu po
ugovorenoj ili zakonskoj stopi zavisno od toga šta tužiocu više
odgovara odnosno koja će stopa biti viša u periodu docnje.
(Iz presude Višeg trgovinskog suda, Pž. broj
1276/06 od 15.8.2006. godine)
12. Primena člana 400. ZOO kod ugovora o kreditu
Banka kreditor u smislu čl. 400. ZOO
ima pravo na zateznu kamatu na dospelu obračunatu ugovorenu kamatu
po ugovornoj stopi samo ako su stranke to i ugovorile.
Iz obrazloženja
Tužbeni zahtev u iznosu od 5.061.436,78 USD
sastoji se od glavnice u iznosu od 4.041.173,07 USD i obračunate
kamate u iznosu od 1.020.263,71 USD, a tužbeni zahtev u iznosu od
915.586 USD sastoji se od glavnog duga u iznosu od 500.000,00 USD i
obračunate kamate od 415.586 USD. Ukoliko obračunate kamate
(1.020.263,71 USD i 415.586 USD) predstavljaju obračunatu ugovornu
kamatu onda bi tužilac imao pravo na zateznu procesnu kamatu po
stopi od 10% na godišnjem nivou počev od 24.5.2002 godine pa do
isplate odnosno 8,75% na godišnjem nivou počev od 21.8.2002 godine
pa do isplate, samo ukoliko je ugovorom predviđeno da će na
obračunatu ugovornu kamatu kada ona dospe za isplatu početi da teče
zatezna kamata po stopi od 10% na godišnjem nivou, odnosno 8,75 % na
godišnjem nivou. Ugovorna kamata predstavlja kamatu koju korisnik
kredita plaća na primljena kreditna sredstva za period korišćenja
kredita, tj. od dana puštanja kreditnih sredstava u tečaj do dana
dospelosti vraćanja. Odredbama čl. 400 Zakona o obligacionim
odnosima propisano je da je ništava odredba Ugovora kojom se
predviđa da će na kamatu kada dospe za isplatu početi teći kamata,
ako ne bude isplaćena, ali se može unapred ugovoriti da će se stopa
kamate povećati ako dužnik ne isplati dospele kamate na vreme, s tim
što se ove odredbe ne odnose na kreditno poslovanje banaka i drugih
bankarskih organizacija. To znači da na ugovorenu kamatu može da
teče kamata kada ona dospe za isplatu a ne bude isplaćena i da se
stopa kamata može povećati ako dužnik ne isplati dospele kamate na
vreme, ali samo u slučaju ako je tako i ugovoreno. Iz Ugovora br.
4/96 od 30.9.1996 godine i Ugovora br. 2/92 o regulisanju međusobnih
odnosa po osnovu korišćenja ino depozita od 11.2.1992 godine i
aneksa ovih Ugovora na kojima se zasniva obaveza tuženog za isplatu
glavnice i obračunate ugovorne kamate, ne proizlazi da su stranke
ugovorile da će na obračunatu kamatu početi da teče ugovorena stopa
kamate od 10% odnosno 8,75% na godišnjem nivou posle dospelosti, pa
bi u slučaju da navedena obračunata kamata predstavlja obračunatu
ugovornu kamatu, tužilac imao pravo samo na zateznu procesnu kamatu
po domicilnoj stopi zemlje valute.
Ukoliko navedena obračunata kamata predstavlja
obračunatu zateznu kamatu na glavnicu, onda tužilac ne bi imao pravo
uopšte na zateznu procesnu kamatu u smislu odredaba čl. 279 Zakona o
obligacionim odnosima sve dok glavni dug ne bude isplaćen. Ovo zbog
toga što je odredbama čl. 279 Zakona o obligacionim odnosima
propisano da poverilac ima pravo na zateznu kamatu na obračunatu
zateznu kamatu od dana podnošenja zahteva, što podrazumeva da je
glavni dug isplaćen, ali u docnji.
Pošto je prvostepeni sud obavezao tuženog da
tužiocu isplati zateznu kamatu po stopi od 10% odnosno 8,75 % na
godišnjem nivou i na obračunatu kamatu, osnovano se u žalbi ističe
da je pobijana presuda u ovom delu doneta uz pogrešnu primenu
materijalnog prava, usled čega nisu utvrđene činjenice relevantne za
odluku u ovom sporu.
U ponovnom postupku prvostepeni sud će
veštačenjem finansijske struke utvrditi da li obračunata kamata u
iznosu od 1.020.263,71 USD i 415.586 USD predstavlja obračunatu
ugovornu kamatu (kamatu za period korišćenja kreditnih sredstava)
ili zateznu kamatu, pa će zavisno od toga imajući u vidu gornje
primedbe ponovo odlučiti o tužbenom zahtevu za zateznu procesnu
kamatu.
(Iz rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 3040/06
od 23.11.2006. godine)
17. Obavezni elementi bankarske garancije
(čl. 1083. ZOO)
Sadržina i forma bankarske garancije
nije propisana zakonom, ali je u bankarskoj praksi uobičajeno da
bankarska garancija sadrži naziv davaoca garancije, naziv primaoca
garancije – korisnika, podatke o osnovnom poslu čije se ispunjenje
obezbeđuje bankarskom garancijom, novčani iznos na koji garancija
glasi, rok važnosti garancije, mesto izdavanja garancije, datum
njenog izdavanja i potpis ovlašćenog lica davaoca garancije, a
stranke mogu ugovoriti i druge nebitne elemente.
Iz obrazloženja
Pravilno je prvostepeni sud našao da garancija broj
24-11-03/444 koja je u kopiji priložena uz tužbu, a čiji je original
tužilac priložio u toku postupka i prvostepeni sud izvršio uvid u
isti, ne predstavlja „nacrt garancije“ već punovažnu bankarsku
garanciju.
Prema odredbi člana 1083. Zakona o obligacionim odnosima
bankarskom garancijom se obavezuje banka prema primaocu garancije –
korisniku da će mu za slučaj da mu treće lice ne ispuni obavezu o
dospelosti izmiriti obavezu ako budu ispunjeni uslovi navedeni u
garanciji. Garancija mora biti izdata u pismenoj formi.
Prema navedenoj odredbi člana 1083. Zakona o
obligacionim odnosima proizlazi da je bankarska garancija strogo
formalni pravni posao i uvek je vezana za određeno lice i određeni
ugovor.
U konkretnom slučaju garancija broj 24-11-03/444 za
povrat kredita, sadrži naziv korisnika garancije, izdavaoca
garancije, ugovor koji se obezbeđuje ovom garancijom - broj
444/2002, rok isplate, rok važnosti garancije, ista je potpisana od
strane ovlašćenog lica i overena pečatom izdavaoca garancije. U
samom tekstu garancije je navedeno da se ista izdaje na osnovu
zahteva nalogodavca „P. D“ AD K. od 21.11.2003. godine, a koji je i
zaveden u knjigu bankarskih garancija tuženog, odluke kreditnog
odbora garanta od 24.11.2003. godine i ugovora o izdavanju garancije
broj 24-11-03/444, a izdavanjem predmetne garancije, garant
neopozivo i nezavisno garantuje da ukoliko nalogodavac ne izvrši
obavezu iz ugovora o kreditu broj 444/2002 u predviđenom roku i ne
vrati dobijeni kredit, na prvi pisani zahtev korisniku će vratiti
garantovani iznos u roku od 5 dana, što znači da se radi o
bankarskoj garanciji iz člana 1087. Zakona o obligacionim odnosima i
to garanciji na prvi poziv – bez prigovora.
Bez uticaja su na drugačiju odluku suda žalbeni navodi
tuženog da bankarska garancija nije izdata, jer nije postignuta
saglasnost o bitnim elementima ugovora, već da je postojala samo
namera da se izda garancija. Ovo iz razloga što je tužilac kao
korisnik iz garancije, predao u toku postupka original bankarske
garancije navedenog broja, a u toku postupka tuženi s obzirom da se
radi o formalno-pravnom poslu, nije pružio dokaz da je tražio
poništaj bankarske garancije broj 24-11-03/444 iz razloga i pod
uslovima predviđenim članom 111. i 112. Zakona o obligacionim
odnosima, odnosno pod uslovima pod kojima se može tražiti poništaj
pravnog posla. U vezi žalbenih navoda tuženog da bankarska garancija
nije ni izdata iz razloga više što nema datum izdavanja, pa se ne
zna od kada se računa rok važnosti garancije od 180 dana, Viši
trgovinski sud navodi da Zakonom nisu propisani elementi – bitni
elementi koje mora da ima bankarska garancija, ali u praksi je
uobičajeno da bankarska garancija mora da sadrži određene elemente
koji su uslovljeni prirodom posla, a iz prakse proizlazi da svaki
oblik garancije mora imati sledeće elemente: naziv davaoca garancije,
naziv primaoca garancije – korisnika, naznačenje posla čije se
ispunjenje obezbeđuje bankarskom garancijom, novčani iznos na koji
garancija glasi, rok važnosti garancije, mesto izdavanja garancije,
datum njenog izdavanja i potpis ovlašćenog lica davaoca garancije, a
stranke mogu ugovoriti i druge nebitne elemente.
Viši trgovinski sud navodi da garancija broj
24-11-03/444 je punovažna i sadrži sve bitne elemente. Što se tiče
mesta izdavanja ove garancije, ista je sačinjena na originalnom
memorandumu garanta banke, kako je navedeno i u firmi garanta –
izdavaoca garancije i u pečatu izdavaoca garancije, a garancija je
izdata na osnovu odluke kreditnog odbora garanta od 24.11.2003.
godine sa rokom važnosti od 180 dana, pa s obzirom na datum kada je
korisnik podneo zahtev za isplatu iznosa iz garancije, a to je
19.4.2004. godine, tuženi je u obavezi da isplati garantovanu sumu.
Drugostepeni sud je cenio i sve druge žalbene navode
tuženog, ali je našao da su bez uticaja na pravilnost pobijene
odluke jer je u pitanju punovažna garancija broj 24-11-03/444,
original ove garancije nalazi se kod tužioca, nema dokaza da je
tuženi tražio poništaj ove garancije, ista ne sadrži naznaku da se
radi o predlogu ili o nacrtu iste.
(Iz rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 5596/05
od 31.8.2006. godine)
|
|
