|
20. Određivanje merodavnog prava koje je
potrebno primeniti za rešavanje spora sa ino elementom
(čl. 19. Zakona o rešavanju sukoba Zakona sa
propisima drugih zemalja)
Prema čl. 19. Zakona o rešavanju
sukoba zakona sa propisima drugih zemalja, za rešenje spora
proizašlog iz ugovora, merodavno je pravo koje su izabrale ugovorne
strane, ako istim zakonom nije drugačije određeno. Prema čl. 20.
istog zakona ako nije ugovorom izabrano merodavno pravo i okolnosti
slučaja ne upućuju na primenu drugog prava, kao merodavno pravo za
sporove u vezi ugovora o prodaji pokretnih stvari primenjuje se
pravo zemlje u kojoj je bilo sedište prodavca.
Iz obrazloženja
Prvostepeni sud ne daje odgovor na
pitanje koje je od suštinskog značaja, zbog čega primenjuje domaće
pravo, Zakon o obligacionim odnosima kao merodavno pravo za
zastarelost.
U konkretnom slučaju parnične stranke su zaključile dva
ugovora o međunarodnoj prodaji robe i to pokretnih stvari.
Nacionalna pripadnost tužioca kao pravnog lica je
austrijska, a nacionalna pripadnost tuženog kao pravnog lica je
srpska. Izvori naših kolizionih normi za ugovore nalaze se pre svega
u Zakonu o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja ("Službeni
list SFRJ" br. 43/82 i 72/82 i "Službeni list SRJ" br. 46/96). Prema
članu 19. tog zakona za ugovor merodavno je pravo koje su izabrale
ugovorne strane, ako ovim zakonom ili međunarodnim ugovorom nije
drukčije određeno. Prema članu 20. st. 1. tač. 1. istog zakona ako
nije izabrano merodavno pravo i ako posebne okolnosti slučaja ne
upućuju na drugo pravo, kao merodavno pravo primenjuje se za ugovor
o prodaji pokretnih stvari - pravo mesta gde se u vreme prijema
ponude nalazilo prebivalište, odnosno sedište prodavca.
(Iz rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 865/05 od
1.9.2006. godine)
21. Sukcesija
stranih pravnih lica sa sedištem na teritoriji bivših republika SFRJ
Ostvarenje sudske zaštite po
zahtevima za utvrđivanje svojine na imovini uslovljeno je
zaključenjem bilateralnih sporazuma i okončanjem postupka koji je po
njima predviđen.
Iz obrazloženja
Kako su
tužilac i tuženi pravna lica sa sedištem na teritoriji različitih
država i to bivših sukcesora te s obzirom na princip supremacije
međunarodnog prava nad unutrašnjim pravom na rešenje spornog odnosa
moraju se primeniti odredbe Sporazuma o pitanjima sukcesije.
Prema članu 2 prilog G Sporazuma o pitanjima sukcesije
predviđeno je da će prava na nepokretnu i pokretnu imovinu koja se
nalaze na teritoriji države sukcesora na koju su građani ili druga
pravna lica SFRJ imali pravo na dan 31.12.1990. godine biti priznata
zaštićena i vraćena u prvobitno stanje od strane te države u skladu
sa utvrđenim standardima i normama međunarodnog prava i da nezavisno
od nacionalnosti, državljanstva, boravišta i prebivališta takvih
lica. Prema tač. 2 st. 1 istog člana svaki namerni prenos prava na
pokretnu i nepokretnu imovinu izvršen posle 31.12.1990. godine
zaključen pod pritiskom ili suprotno paragrafu A biće ništav, a
prema stavu 2 istog člana svi ugovori zaključeni između građana i
drugih pravnih lica SFRJ počev od 31.12.1990. godine uključujući i
one zaključene od strane javnih preduzeća, biće poštovani bez ikakve
diskriminacije a država sukcesor će obezbediti izvršenja obaveza na
osnovu takvih ugovora u slučajevima gde je raspadom SFRJ bilo
onemogućeno izvršenje takvih ugovora. Imajući u vidu citirane
odredbe Sporazuma o sukcesiji za rešavanjem spornog odnosa odnosno
za donošenje odluke o osnovanosti tužbenog zahteva neophodno je pre
svega utvrditi ko je i koja prava na spornim nepokretnostima imao na
dan 31.12.1990. godine, a potom primenom odredaba Sporazuma o
sukcesiji rešiti sporni odnos. Članom 4 navedenog Sporazuma o
sukcesiji predviđeno je da će države sukcesori preduzeti takve
aktivnosti koje mogu biti zahtevane opštim pravnim principima i na
drugi način predviđene da bi se obezbedila efikasna primena principa
koji se navode u prilogu G kao što je zaključivanje bilateralnih
sporazuma i obaveštavanje svih sudova i drugih ovlašćenih organa.
Prema članu 7 istog sporazuma prilog G predviđeno je da sva fizička
i pravna lica iz svake države sukcesora na osnovu reciprociteta
imaju ista prava pristupa sudovima administrativnim većima i telima
te države i drugih sukcesora sa ciljem ostvarivanja zaštite i
njihovih prava. Prema stanovištu ovoga suda citirana odredba člana 4
i 7 Sporazuma o sukcesiji ukazuju da je namera ugovornih strana
država sukcesora bila da zaključe bilateralne sporazume kojima će se
regulisati procedura rešavanja zahteva i kojima će se ustanoviti
državna tela koja će po navedenim zahtevima postupati primenjujući
odredbe Sporazuma o sukcesiji i odlučujući o zahtevima za utvrđenje
prava na pokretnu i nepokretnu imovinu pravnih lica. Tek po
okončanju procedure predviđene bilateralnim sporazumom i to pred
nadležnim državnim telima koja će se ustanoviti navedenim Sporazumom,
u slučaju da zahtevi budu osporeni o istima će odlučivati sud. Stoga
citirane odredbe Sporazuma o sukcesiji ne isključuju nadležnost suda
za postupanje po zahtevima za utvrđivanje prava svojine na
nepokretnosti, ali prema stanovištu ovog veća uslovljavaju ovu
nadležnost sprovođenjem prethodnog postupka pred državnim organima
odnosno telima i po proceduri koja se predviđa bilateralnim
sporazumima država sukcesora u skladu sa članom 4 ugovora o
sukcesiji. Stoga zaključenjem bilateralnog sporazuma i sprovođenje
postupka koji se istim propisuje u pogledu organa odnosno tela i
procedure predstavlja prethodno proceduralno pitanje od koga zavisi
dalje postupanje suda po zahtevima za utvrđenje prava svojine
podnetim od strane pravnih lica čije je sedište na teritoriji bivših
republika SFRJ odnosno na teritoriji država sukcesora ukoliko se
nepokretnosti nalaze na teritoriji Republike Srbije.
Iz navedenih razloga prema stanovištu ovoga suda
imajući u vidu da sudska nadležnost nije isključena već uslovljena
sprovođenjem postupka u skladu sa zaključenim bilateralnim
sporazumom a sve shodno članu 4 Sporazuma o sukcesiji, potrebno je u
daljem toku postupka da sud utvrdi da li je došlo do zaključenja
navedenog bilateralnog sporazuma i koja je procedura odlučivanja po
zahtevima predviđena navedenim sporazumom te koja su tela države
nadležna, a potom da li je tužilac podneo takav zahtev nadležnim
telima i da li je po istom sprovedena procedura kao i koji ishod
odnosno odluka navedenih tela po zahtevu tužioca. Samo ukoliko je
telo koje bilateralnim sporazumom ustanovljeno kao nadležno za
odlučivanje po zahtevu pravnih lica osporilo zahtev tužioca stekli
su se proceduralni uslovi za odlučivanje suda po spornom zahtevu.
Dokazi koje je tužilac dostavio koji se odnose na upis prava svojine
na poslovnom prostoru u Beogradu, ne mogu biti osnov za donošenje
drugačije odluke jer se prema odredbama Sporazuma o sukcesiji kao
relevantno stanje za postojanje prava smatra 31.12.1990. godine a
sve kasnije promene ceniće se prema Sporazumu i od nadležnih tela.
(Iz rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 6178/06
od 30.10.2006. godine)
|
