12. Privremena mera u postupku za utvrđivanje prava svojine na nepokretnosti

(čl. 302. ZIP)

            Sud može odrediti privremenu meru kojom bi se zabranilo otuđenje ili opterećenje nepokretnosti do pravnosnažnog okončanja spora za utvrđenje prava svojine, iako je reč o sporu po utvrđujućoj tužbi, jer je predmet tužbe zahtev podoban za obezbeđenje privremenom merom, usled čega se kod takve tužbe privremena mera može odrediti.

 Iz obrazloženja

             Predloženom privremenom merom traži se da se zabrani tuženima otuđenje i opterećenje navedenih nepokretnosti do okončanja spora po tužbi, te da se privremena mera ima upisati u zemljišne ili druge javne knjige.

            U konkretnom slučaju radi se o privremenoj meri radi obezbeđenja nenovčanog potraživanja iz člana 303. Zakona o izvršnom postupku.

            Da bi se odredila privremena mera zahtev iz predloga za određivanje privremene mere mora najpre da bude uredan, jasan i da potpuno opredeljuje sve elemente predloga za obezbeđenja potraživanja, a pošto se radi o privremenoj meri radi obezbeđenja nenovčanog potraživanja, zatim je potrebno da budu ispunjeni uslovi iz člana 299. i 302. Zakona o izvršnom postupku.

            Tačno je navođenje prvostepenog suda da utvrđujuća tužba nije podobna za određivanje privremene mere, ovo iz razloga što presuda doneta po utvrđujućoj tužbi nije podobna za prinudno izvršenje.

            Međutim, Viši trgovinski sud nalazi da u konkretnom slučaju pošto se radi o stvarno pravnom zahtevu – zahtevu za utvrđivanje prava svojine na označenim nepokretnostima, podobnost ovako postavljenog tužbenog zahteva za određivanje privremene mere mora se šire tumačiti, jer je predmet tužbenog zahteva pravo koje je po činjeničnim navodima tužbe nekada postojalo, a koje je osnov za sada postavljeni utvrđujući tužbeni zahtev.

            Prema tome, tužbeni zahtev za utvrđivanje prava svojine opravdava određivanje privremene mere, iako je reč o sporu po utvrđujućoj tužbi, jer je reč o tužbi koja sadrži potraživanje podobno za obezbeđenje privremenom merom, usled čega se kod takve tužbe privremena mera može odrediti.

            U ponovnom postupku prvostepeni sud će polazeći od gore navedenih primedbi, najpre ceniti urednost predloga za određivanje privremene mere, a zatim prema činjeničnim navodima i priloženim dokazima i drugim dokaznim predlozima ispitati ispunjenost uslova iz člana 302. i 299. Zakona o izvršnom postupku, pa po održanom ročištu doneti novu zakonitu odluku po predlogu za određivanje privremene mere.

(Iz rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 3759/06 od 5.5.2006. godine)

7. Privremena mera zabrane otuđenja, opterećenja i prenošenja prava upravljanja trećim licima na akcijama tužioca

       Kada je ugovor o prodaji kapitala raskinut u smislu člana 41a. Zakona o privatizaciji, ne može se privremenom merom zabraniti Agenciji za privatizaciju prenos akcija Akcijskom fondu, niti Akcijskom fondu vršenje prava i obaveza iz Zakona o Akcijskom fondu.

 Iz obrazloženja

             Saglasno članu 41a. st. 2. Zakona o privatizaciji ("Službeni glasnik RS" br. 38/01, 18/2003 i 45/04) kao i članu 8. Zakona o akcijskom fondu, zakonska je obaveza Agencije za privatizaciju da po raskidu ugovora prenese akcije Akcijskom fondu. Akcijski fond ima zakonom propisanu obavezu – član 41d. Zakona o privatizaciji da imenuje privremenog zastupnika kapitala radi upravljanja subjektom privatizacije do prodaje kapitala subjekta privatizacije.

            Stoga se osnovano u žalbi tuženog ukazuje da Agenciji ne može biti zabranjeno preduzimanje pravnih radnji konkretno propisanih specijalnim zakonom.

            Stav je Višeg trgovinskog suda da se ne može odrediti privremena mera kojom se Agenciji za privatizaciju zabranjuje prenos akcija Akcijskom fondu, niti Akcijskom fondu vršenje prava iz akcija i ponovna prodaja akcija do pravnosnažnog okončanja spora.

            Privremena mera se može samo izuzetno odrediti ako kupac uz predlog dostavi dokaze takvog značaja koji čine verovatnim da nisu ispunjeni uslovi za nastupanje zakonske pretpostavke da je ugovor raskinut.

            Iz spisa proizlazi da je tužilac pokrenuo spor u ovoj parnici radi dokazivanja činjenice da se nisu stekli uslovi za nastupanje raskida ugovora.

            Zakon o privatizaciji je stavio u nadležnost Agenciji za privatizaciju pored prodaje kapitala i vršenje kontrole postupka privatizacije, pa samim tim i kontrole izvršenja zaključenog ugovora o kupoprodaji. Zakon nije propisao mogućnost da kupac u postupku kontrole izvršenja ugovora, odnosno u naknadno ostavljenom roku, do sticanja uslova za raskid ugovora, stavi eventualno primedbe na utvrđene činjenice, na osnovu kojih po isteku roka nastupa raskid ugovora.

            Zakon je propisao pod kojim uslovima se po sili zakona, ugovor smatra raskinutim i dao pravo Agenciji da to ceni. To ne znači da kupac u posebnom postupku pred sudom ne može dokazivati da se nisu stekli uslovi iz člana 41a. st. 1. tač. 1. do 7, kao pretpostavka za raskid ugovora po Zakonu, ukoliko njegov interes nije samo naknada štete. Drugačije tumačenje Zakona bilo bi suprotno jednom od osnovnih načela - načelu pravne sigurnosti. Zbog toga, prema stavu Višeg trgovinskog suda, kupac koji smatra da nisu ispunjeni uslovi iz člana 41a. st. 1. tač. 1. do 7. Zakona, može tužbom tražiti utvrđenje da je ugovor na snazi i da proizvodi pravno dejstvo. To se ne bi moglo tumačiti utvrđenjem činjenica, već utvrđenjem postojanja pravnog odnosa zasnovanog spornim ugovorom.

(Iz rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 2764/06 od 3.4.2006. godine)